Brodski dnevnik jedrenjaka Aurora / XI deo
NASUKAVANJE
Kako se ružno oseća čovek kada načini grešku. Kako poražavajuće kada strahovi postanu realnost. Kako bi ovaj dan bio lep da se sve ovo nije desilo!
Znao sam za takvu opasnost, svestan da me vreba, plašio se, planirao i nadao da se desiti neće. A nije to bila moja greška već ona ucrtana, u mapi, tuđa… Sprud prosto nije trebao da bude tu, ali se reka našalila, izmenila svoj tok i tamo gde je u mapi ucrtan plovni put, sagradila peščanu zamku. Nije bilo udarca, lomljavine, brod se samo propeo i zaustavio. Tok vode ga je nagnuo na bok, a ja sam, više instinktivno, nego li planirano, okrenuo pramac u maticu, dodao gas i ispravio ga. Svi smo poleteli napred, neki su i pali. Sve se desilo usporeno, bez reči, panike, nismo ni stigli šta reći, samo smo se gledali. Sve je stalo, zaustavilo se na sred reke. Neke sitnice su popadale u kuhinji, niko nije povređen, svi ćute.
Nasukali smo se. Dubok uzdah, pun razočarenja, trenutak za koji čovek poželi da se nikada desio nije i kako bi bilo lepo da nije ovako, sada i ovde.
Kroz glavu mi je prošla misao da smo na sred Dunava, tu gde je ucrtan plovni put, naići će neka barža, pratiće mape i nabasati pravo na nas. Tražim rešenje, pokušavam da nas svučem sa spruda. Sve to nekako ide automatski, nema panike, objašnjavam šta ću pokušati, posada me prati. Dao sam napred motorom, pun gas i vrtim kormilo levo-desno u nameri da kobilicom prokopam prolaz. Brod se vrti, skreće, ali mi i dalje ostajemo izdignuti na sprudu. Ne pomaže ni to što smo okrenuti u maticu, pa se i protiv nje borimo motorom.
Pauza u kojoj razmišljam o tome kako i šta da radim. Gledam, obala i nije tako daleko. Možda bi se moglo sidro odneti do nje. Sedam u čamac u nameri da proverim moju zamisao i tek tada primećujem da se brod propeo čitavih dvadesetak centimetara. Auroru opasuje zelena linija koja je donedavno bila pod vodom. Pokušavam da premerim koliko smo udaljeni od obale. Ideja mi je da sidro pokušam odneti malim čamcem, uvezati ga za neko stablo i natezanjem sidrenog lanca, uz pomoć motora, svučem Auroru sa spruda. Predaleko smo, još jedno razočarenje.
Vraćam se na brod, posada me gleda, očekuje rešenje. Gledam kako bi smo mogli da nagnemo brod, ali kako su jarbol i bum vezani podužno broda, na jednoj privremenoj nosećoj konstrukciji, to bi zahtevalo mnogo angažovanja, podizanja teškog tereta, pravljenja neke vrste privremene noseće konstrukcije za bum na koji bi smo mogli postaviti teret i nakriviti brod. Odustajem od tog rešenja jer je preteško, prekomplikovano.
Nisam odustao, umorio sam se, pa sam seo da razbistrim misli, ideje, malo da usporim, sagledam još jednom šta mi je i kako činiti. Brod je stabilan, okrenut pramcem u maticu, brodovi nas vide, prolaze bez opasnosti, imam vremena i u glavi vrtim opcije, pokušavam da nađem najbolje rešenje.
Ja sam čuo taj poziv, ali iz nekog meni nepoznatog razloga se nisam odazvao. Posada me gleda, nije im jasno.
Zovu nas!
Ko nas zove?
Zovu nas preko radio stanice!
Uzimam radio stanicu u ruke i javljam se kao da mi neko sada, kada sam u problemu zove i smeta. Ni na kraj pameti mi nije bilo da nam stiže spas.
Nasukali ste se?
Jesmo! A u sebi mislim, kakvo je to pitanje! Pa vidite valjda!? Jok, eto stali smo da se osunčamo!
Ja vam ne mogu pomoći, ali uzvodno ide barža, sačekajte, sad ću da ih pozovem. Prolazi nas veliki putnički brod, neko maše sa komandnog mosta. Kako je to lep osećaj kad ti u bespomoćnosti neko pruži ruku.
Zovu nas ponovo, ovaj put neko drugi.
Spremite uže, povući ćemo vas.
Ja trčim, raspetljavam najdeblje uže koje imam na brodu, ubacujem ga u mali čamac i dodajem jedan kraj na pramcu broda koji posada vezuje na pramčane bitve. Iščekujem baržu koja dolazi sa nizvodne strane da joj dodam drugi kraj.
Čekamo. U tom se naše nade fokusiraju samo na pomoć koja nam lagano prilazi. Više i ne razmišljam o bilo kom drugom manevru.
Barža je ogromna, iz malog čamca deluje još veća. Sačekao sam da se polako postavi i priđe nam po pramcu svojom krmom. Došli su na desetak metara od Aurorinog pramca. Stoje u mestu, kapetan drži baržu u matici, održava je motorima na ujednačenom odstojanju od Aurore. Sada je moj trenutak i ja jurišam na krmu barže. Bezuspešno. Voda koju izbijaju propeleri barže, prosto je prejaka za mali čamac i još manji motor na njemu. Pokušavam ponovo, sa strane i prilazim blizu, ali nema nikoga da prihvati uže. Nerviram se. Odjednom, sa krme, proviri kraj debelog, velikog užeta i poče se, poput kakve zmije, migoljiti i lagano spuštati u vodu. Pluta i vijuga, ne tone, i zmija polagano dolazi do malog čamca. Vezujem kraj svog užeta i barža lagano kreće ka napred. Ja se panično vraćam na brod, brzo hvatam kormilo, uže se zateže, izlazi iz vode, cedi i počinje da vibrira poput kakve zategnute strune na kontrabasu. Sve stoji, svi ćute. I onda jedno od najlepših osećanja za kapetana, brod se propinje napred pramcem, skoro da se čuje kako mulj popušta oko kobilice, uže se opušta poput kakvog teškaša kada skine teret sa leđa, Aurora plovi, slobodna je. Svi vrište, sreća je to nekontrolisana. Uže se odvezuje, u mali čamac se utovaruje karton vina i odnosi posadi barže, mašemo, zahvaljujemo…
Okrećem za nizvodno i poput kakvog hladnog vetra, iz tog pravca me je zapahnuo strah. Više ne verujem mapama, kuda i kako dalje. Od svega što vidim mi se čini da je sprud, svako kovitlanje vode za mene je nova peščana zamka, novo nasukavanje. Stalno gledam sonar, mape, reku… Svi gledaju.
Ovaj deo toka Dunava postaje plitak i biće sve plići i zahtevniji za navigaciju. Dalja plolvidba, na nizvodnom delu Dunava, za Auroru koja ima dubok gaz, kocka je sa srećom. Nema tu umešnosti, to je čista sreća, verovatnoća, a ja to ne volim. U glavi mi se kolaju, sudaraju i sve iskaču one zajedljive opaske još Iz Beograda kako proći neću Dunavom, kako je plitak za Auroru… Inat u meni rasteruje nedoumicu. Misli… misli. Ma proteraću ga, makar kopao da to izvedem.
Staćemo ovde, među usidrene barže na levoj obali, tu je neko proširenje u toku Dunava koji lađari koriste kako bi tu usidrili svoje brodove. Sidrimo se, dosta je uzbuđenja za jedan dan. Tok je iznenađujuće jak pa je sidreni lanac vidno nategnut. Prvih par metara izlazi iz vode. Sidro u ovom Dunavskom mulju dobro drži, lanac je jak, ipak mi nije svejedno, nisam miran, nizvodno su, dosta blizu, usidrene barže i ako sidro popusti, lanac… tok će nas nabaciti na njih. Razmišljam… kako dalje?
Posmatram samohotku koja pristaje. I oni su odlučili da prespavaju ovde. Sidre se na kratko, sidreni lanac je jedva nešto duži od dubine na ovom mestu pa iz vode izlazi skoro vertikalno. Pomislim, ako može on, mogu I ja … I tada mi sine, sevne u glavi, ozari lice. Znam kako ću!
Uzimam još vina i sedam u mali čamac. Posada me gleda. Zbunjena je.
Odlazim do barže, rumunska posada prvo vidi vino pa mene. Prvo su njega i prihvatili pa tek posle meni ruku pružili. Penjem se na palubu i dočekuju me kao najrođenijeg što poklone nosi. Sedam sa kapetanom i sve dogovaram. Samohotka Alfa plovi za Konstancu, sreća je moja neizmerna. Plan je skovan. Samohotka Alfa ide prva, ima odličan sonar, novije mape Dunava, sveže informacije o vodostaju i dubini. Aurora će je pratiti na malom odstojanju, u tragu, sigurna jer će dobiti obaveštenje o svakom padu dubine ispod tri metra.
Imam rešenje, znam kako!
Bež’te zli glasi što me poput strvinara pratite još iz kafanskih sala savskih restorana i splavova. Ućutite vi zli što se plašite problema, pa mislite da se i ja plašim. U pravu ste, strah me je, ali je moj inat veći.
[nastaviće se…]
Tekst: Mladen Milojević
[sve delove objavljivanih PUTOPISA možete naći u kategoriji PUTOPISI…]