Brodski dnevnik jedrenjaka Aurora / X deo

ČITANJE REKE

Kalafat – Bechet

Ne sećam se kako sam odvezao brod i isplovio. Nekako je to sve bilo urađeno na brzinu, ljutito. Jedini tračak ljubaznosti, bio je pecaroš koji nam je mahnuo na polasku. Posadi sam prećutao da ništa na carini uradio nisam, da nemamo papire, da nam pasoši nisu pečatirani, da smo u Rumuniji, ilegalno. Plovim i ne želim da gledam na levu obalu, prolazimo Kalafat, a da ga pošteno pogledao nisam. Odmah nam je po desnom boku, izrastao Vidin koji deluje kao značajno veći i razvijeniji grad i ja sam, na trenutak, zaista pomislio da pređem na Bugarsku stranu Dunava i da se prijavim, ali gorko i slatko sećanje iz Kalafata me brzo odgovorilo od takve zamisli. Plovimo dalje, žurimo da iskoristimo ovo dnevnog svetla i videla što je ostalo kako bi smo stigli što bliže Konstanci, a što dalje od Kalafata i onog brda sa carinicima.

Reka me opet blaži i umiruje. Nestalo je buke i vreve, samo Aurora, Dunav, mir i tišina. Ponovo uživam u plovidbi, promatram zelenilo koje se sa obale nadvilo nad reku, ptice koje se dozivaju, ribe koje iskaču iz reke bežeći od nekog predatora…

Desno nam je grad Lom, leva nam je obala pusta. Plovimo između ada jer nas tako vodi plovni put i izbijamo na Kozlodiv koji u meni budi strah. Upozorilu su me na plovni put nizvodno od ovog grada, pričao sam sa nekim kapetanima koji su se i nasukali na sprudove, odmah nizvodno od njega …

Plovni put vijuga između dve velike ade, sve provlačeći se između nevidljiv sprudova. Pregledao sam mapu plovnog puta po ko zna koji put, ništa u tom strahu video nisam, ništa novo i značajno. Smanjio sam brzinu na minimum, tek toliko da upravljati mogu i pustio da me reka lagano nosi. Pratim sonar, gledam reku i mape, sve pokušavam da u glavi preklopim te tri slike i nazrem kuda treba proći. Jezivo je kada sonar pišti i upozorava da je dubina alarmantno mala. Svi na brodu ćute i gledaju u mene, spremni svakog trena, na moj najmanji trzaj da skoče i otplivaju na obalu. Aurora klizi, sonar iritantno vrišti, a ja sam se pomirio sa činjenicom da je ispod kobilice broda dvadeset centimetara do dna. U jednom je trenutku dubina bila tačno dva metra i četrdeset centimetara, koliko je i duboko Aurora zagazila u reku, ali se nismo nasukali, niti sam osetio bilo kakav trzaj broda. Dubine sa sonara ne odgovaraju onima koje su ucrtane u mapu. Reka je očigledno promenila svoj glavni tok. Preprečilo se tu par sprudova pa sada reka vijuga drugačije. Mapama više ne verujem, već samo pratim sonar i gledam reku. Gledam kako voda teče, gde se lomi, gde vri, a gde se umirila i lagano klizi. Više ne čitam mape, pokušavam „pročitati“ reku.

Provukli smo se. Bilo je stresno i na ivici nerava, ali smo prošli ovu deonicu bez problema.

Neko od posade je preuzeo kormilo. Dosta mi je napetosti za jedan dan. Osamio sam se na pramcu, sedim na ivici broda i gledam u reku. Ćutim. Ćutanje je ponekad najbolji lek.

Poput kakvog noža, Aurorin pramac zaseca vodu, oštro i precizno, gotovo hirurški. Ožiljak koji Aurora pravi na površini ove reke počinje na pramcu, pa se lagano širi i otvara jer se jedrenjak gura i sebi pravi mesta, a najveći je odmah nakon krme. Potom nestaje i razliva se, da bi samo pedesetak metara iz nas srastao kao da ga nikad nije ni bilo. Reka ga izbriše i sve opet utone u mir i tišinu.

Nismo stigli ni da se odmorimo, a već nam je po desnom boku, iza krivine, izvirelo Orjahovo. Preko puta njega je Bechet, Rumunski grad u kojem imam nameru da pristanem i prespavam. Dan je pri kraju, a u njega je već stalo doživljaja za njih tri, pa mi je svega dosta i hoću da se odmorim, da se saberem i prisaberem. Od grada Bechet-a ni traga, samo jedna fabrika, silosi i jedan manji pristan u čijoj pozadini je lep restoran, grad je dublje u kopnu pa se sa reke i ne vidi.Vezujemo se i nismo stigli pošteno nogom da kročimo na tlo, kad nam sa uzvodne strane pristiže jedan veliki katamaran, vezuje se uz nas i svi zajedno odlazimo u restoran na večeru. Lep, miran i tih, restoran sa predivnim pogledom na Bugarsku obalu i Orjahovo. Kažu da njegovi stanovnici dolaze u ovaj restoran, na Rumunsku obalu, kako bi se odavde divili svome gradu. Izgleda da se čovek ponekad u životu treba izmaći da bi bolje sagledao i više cenio ono što ima.

Vlasnik prelepog katamarana je bogati Holanđanin koji je u svojim sedamdesetim odlučio da plovi svetom. Maestralno je za večerom, poput kakvog trgovačkog putnika koji pokušava da vam proda potpuno nepotrebnu i u startu vama suvišnu stvar, provlačeći se rečima između zalogaja i gutljaja vina, ispričao svoju životnu priču. Od toga kako je krenuo, do toga šta je sve stvorio. Priča u trećem licu, ne u prvom, kao da se tu radi o nekom drugom, a ne o njemu samom. Kivan je na svoje uspehe, ma koliko veliki oni bili. Njegovi životni ciljevi i želje nisu i njegovi uspesi. Želeo je jedno, ali ga je život odvukao na sasvim drugu stranu i on sada, u sumrak, kreće u novo poglavlje sa entuzijazmom koje samo jutro može obasjati. Gordo korača u noć i mrak, ubeđujući sam sebe da to polusunce ne zalazi, već sviće.

Nisam stigao, niti sam hteo da mu pričam o sebi, o svojim ciljevima i željama, niti je njega to interesovalo. Svi mi „sečemo“ kroz život, guramo se, praveći sebi mesta, a samo par koraka za nama, vreme pobriše naše stope kao da nikada tuda prošli nismo i sve se opet umiri u utone u zaborav.

[nastaviće se…]
Tekst: Mladen Milojević

[sve delove objavljivanih PUTOPISA možete naći u kategoriji PUTOPISI…]