Brodski dnevnik jedrenjaka Aurora / II deo

PLITKOM REKOM, DUBOKIM GAZOM

Prolazimo poslednji kilometar reke Save i uplovljavamo u moćni Dunav. Zidine Kalemegdanske tvrđave izgledaju impozantno i ja ne mogu a da se ne zapitam koliko li su samo puta u istoriji napadnute odavde, sa reke. Prolazimo pozornicu mnogih istorijskih događaja, pobeda i poraza u bitkama za ovaj grad koji su podizali Kelti, rimske legije, Sloveni, Ugari, Turci… Toliko puta rušen i ponovo iz pepela podizan, feniks sazidan od ožiljaka. Po levom nam je boku Veliko ratno ostrvo, nekada polazna tačka mnogih osvajačkih pohoda na grad, a danas zaštićena oaza prirode.

Čim smo uplovili u Dunav, voda je postala plića, a dno talasasto. Na sonaru se tačno vide peščane dine koje stvara moćna reka. Ušće reke Save nalazi se na 1170 kilometru reke Dunav. Toliko nas još kilometara deli od slane vode. Počinje borba sa dinama, plićacima, niskim vodostajem. Od sada moram više i pažljivije da pratim mape i bove koje obeležavaju plovni put, da neprestano gledam sonar, sliku i parametre koje on daje. Aurora nije brod koji je pravljen za reku, ima gaz od 2.5 metara, a to je po niskom avgustovskom vodostaju ogroman problem.

Tri kilometra nizvodno, prolazimo ispod Pančevačkog mosta i Ade Huje. Padine Zvezdare se prostiru pred nama sa naše desne strane. U toj šumi kuća, mogu da razaznam svoj dom. Ponosan sam na ovaj trenutak. Nebrojeno sam puta promatrao ovu moćnu reku sa prozora svoje kuće, pitajući se kada li će doći dan da otplovim nizvodno. Evo me, ponosnog, promatram moju kuću sa reke. Kako bih voleo da ovog trena mogu stati kraj prozora naše kuće i videti Auroru kako promiče Dunavom.

Odlučili smo zastati na Beloj steni, popularnom kupalištu beograđana o kojem mi je pripovedao još moj pokojni deda Lazar, a ja eto do danas nisam imao priliku da ga posetim. Pogledao sam mapu i odlučio da se usidrim u desnom rukavcu koji nosi naziv „male vode“, ali nisam zalazio duboko u njega jer je sonar već na ulasku počeo da vrišteći upozorava na malu dubinu. Bio je to 1160 kilometar reke Dunav. Samo kupalište se nalazi na uzvodnom špicu ostrva. Plitko je i peščano, ali se kupač mora dobro pripaziti da ga, ako otpliva malo dalje, ne odnese rečna struja. Iza plaže, u dubini šumovitog ostrva, nalazi se vikend naselje koje je izgleda nekada davno napravljeno planski, ali je vremenom propalo i dograđivano stihijski pa je izgubilo na nekadašnjem sjaju. Većina kućica izgleda napušteno pa to čitavom naselju daje jedan otužan ton. Jedna omanja prodavnica, kafanica od tri stola i aparat za kokice, to je ono što se nudi na ostrvu. Najveći broj gostiju dolazi sa vojvođanske strane reke, a prevozi ih prava mala flotila šiklji. Pravo razočarenje je voda koja nosi sa sobom sav otpad i smeće što ga beograđani baciše samo nekoliko kilometara uzvodno. Voda je toliko prljava da se mi nismo kupali. Inspirisani pričama mojih roditelja očekivali smo mnogo više i sada sa ovog mesta nosimo gorak ukus razočarenja. Još jedna prirodna lepota uništena ljudskim nemarom, gramzivošću, bahatim i bezobzirnim zagađivanjem.

Isplovili smo i u širokom luku zaobišli uzvodan špic ostrva i kupalište jer se sprud proteže uzvodno preko 200 metara i jako je plitak.

Pratim komunikaciju na 16 kanalu VHF stanice. Trudim se da imam pregled situacije, da znam gde se nalaze brodovi koji plove u mojoj blizini. Problem je u susretima i mimoilaženju. Na reci svi plove na motor tako da veći brodovi imaju prednost koja proizilazi iz same činjenice da su teže upravljivi. Aurora je mali brod i po pravilu treba da se sklanja većima od nje ali gaz od 2.5 metra drastično smanjuje manevarski prostor. Aurora prosto ne može da priđe blizu obale jer je tu reka isuviše plitka. To kapetani velikih brodova ne znaju niti mogu da naslute, pa se trudim da svakom plovilu koje dolazi meni u susret najavim da imamo problem sa dubinom i da praktično moramo ploviti samom sredinom reke. Ne bih voleo da upadnem u situaciju u kojoj kapetan neke samohotke koja gura hiljade tone materijala pretpostavi da ću se ja skloniti i izvrši manevar koji za nas može biti koban. A kapetani, kao da se takmiče u tome ko će brže i nejasnije izgovoriti informaciju o poziciji broda ili manevru koji planira da izvede. To me sve čini jako nervoznim, pa tu tenziju što raste i gomila se u meni dok plovim, lečim tako što čim vidim neki brod kako nam dolazi u susret, uzmem radio stanicu i na kanalu 16 prosledim obaveštenje da “jedrenjak Aurora, na tom i tom kilometru reke Dunav, plovi nizvodno i teško je upravljiv jer ima gaz od 2.5 metara”.

Pola sata plovidbe nizvodno, tačnije na 1154 kilometru, sačekalo nas je ušće reke Tamiš u Dunav i dva prelepa svetionika koja ga označavaju. Sliku sam načinio i poslao kao pozdrav prijateljima iz Pančeva. Kako smo prošli ulazak u Pančevačku luku i kilometre u kojima se gomilaju brodovi i barže koji čekaju uplovljavanje, utovar ili istovar u istoj, plovidba je postala prijatnija. Do kraja dana sreli smo samo dve samohotke tako da smo, opušteni, uživali u prirodi koja nas je okruživala. Reka, kada pobegne od ljudi, postane oaza prirode, Amazon u Srbiji. Tišinu paraju samo ptice, a čovek može nazreti koliko li samo života vrvi u krošnjama koje se nadvijaju nad rekom. Ako dovoljno dugo promatramo tu liniju plićaka duž obale reke, u senci dveća, vidimo kako se voda nabora, a ribe bežeći od lovca ili jureći lovinu, iskoče. Takmičimo se u tome ko će pre uočiti ribu kako iskače ili kakvu pticu koja viri iz krošnji. Deca uživaju u igri i vreme nam prolazi ispunjeno, bez dosade. Plovidba je lagana, spora i sigurna, uživamo u njoj. Ne pamtim kada sam poslednji put tako jasno čuo klepet krila kao tog dana kada je jato ptica nisko preletelo preko broda. Priroda nas okružuje sa svim svojim pojavama, prizorima i zvucima, a za moju decu, odraslu u gradu, sve je ovo novo i interesantno. Razmišljam, podbočio sam se na kormilo i gledam ovu lepotu. Ne mogu da dokučim mislima u kojem smo to trenu, kao društvo, prestali da se brinemo za svet oko nas, za prirodu koja nas okružuje, a koja nepovratno nestaje? Kada smo odlučili da nam sve ovo ne treba, da nam je grad dovoljan, da smo dovoljni sami sebi? Kada smo prelomili da budemo bahati u zagađivanju, u trošenju resursa, u otimanju od prirode, ali da drugačije ne možemo, da je tako, jer tako biti mora? Mnogo je pitanja bez odgovora. Riba je iskočila i Iva je prva ciknula. Ova se pripisuje njoj i ona sada vodi na tabeli.

Par kilometara nizvodno nas je sačekao nestvaran prizor. Reka se belila od galebova. Deca su bila oduševljena prizorom koji je i mene zatekao, a još interesantnije je bilo to što se ptice, naviknute na brodove, uopšte nisu plašile, tako da smo proplovili pravo kroz jato koje je brojalo više hiljada primeraka. Ptice su se, lenjo, razmakle i napravile prolaz taman toliki da Aurora može da prođe. I to samo na ovom delu Dunava. Ni uzvodno, niti nizvodno od ove pozicije ih nema. Zašto? Postavio sam sebi to pitanje i moram priznati da mi je trebalo neko vreme da ga odgonetnem. Odgovor se nametnuo sam kada sam na mapi uvideo da smo upravo prošli pored sela Vinča i gradske deponije koja se nalazi u njegovoj blizini. Deci nisam kvario predstavu o prirodi u kojoj su upravo uživali. Sa tim mislima, plovili smo pored Gročanske Ade.

Predveče smo stigli do 1116 kilometra i grada Smedereva na ušću reke Jezave u Dunav. Najveća srednjevekovna ravničarska tvrđava u Evropi, bivša prestonica despota Đurađa Brankovića, srpska Hirošima u kojoj je 5. juna 1941. godine u eksploziji zaplenjenih ubojitih sredstava koje su nacisti posle kapitulacije kraljevine Jugoslavije uskladištili u njoj, poginulo preko 4.000 ljudi. Grad proklete Jerine o kojem i dalje kolaju legende, arheološki lokalitet od izuzetnog značaja koji pri svakom iskopavanju otkrije razna blaga, ostao je za nas nepristupačan sa reke. Ispred samog utvrđenja je sidrište za barže!!? Toliko ih je usidrenih uz desnu obalu reke da se od njih naziru samo gornji obrisi zidina. Razljuti me toliki nemar, kao da je nameran, a ne slučajan. Pomislite samo koliko bi rečnih kruzera tu moglo da pristane, iskrca svoje putnike koji bi, siguran sam u to, hteli da obiđu utvrđenje. Koliko li samo grad gubi ovakvim nemarom koji je izrastao u ruglo i primorava kapetane kruzera da ovaj deo reke prolaze noću, u punoj brzini.

Vratili smo se uzvodno do levog rukavca Smederevske Ade gde smo se sklonili sa plovnog puta i usidrili. Sidro se ukopalo u mulj i drži kao zabetonirano, a protok reke nas drži stabilnim toliko da ovo malo vetra koji duva nas neće bacati levo-desno. Kako je sunce zamaklo za horizont, komarci su krenuli u juriš, pa smo večerali u salonu, hermetički zavoreni. Nismo im zamerili, sve je to priroda.

Sit i umoran, san je sve što želim.

[nastaviće se…]
Tekst i fotografije: Mladen Milojević

DRUGI DEO PUTOPISA:
http://www.nauticki-magazin.com/2020/03/25/brodski-dnevnik-jedrenjaka-aurora-ii-deo/