Brodski dnevnik jedrenjaka Aurora / IX deo

CARINA

Kako je istovremeno i ružan i lep osećaj kada gurneš jezik između dva pola devetovoltne baterije. Nešto poput bola i golicanja, mešavina straha i ushićenja! Svi smo to probali kao deca. Oni koji kažu da nisu, lažu. Veličine omanje kutija cigara, teška, sa dva bakarna jezička koja mame i prizivaju. Prosto mi žao što moja deca nisu upoznala to čudo tehnike. Nisu ni svesni koliko su ostali uskraćeni u svom odrastanju.

Plovimo od Prahova za nizvodno. Mašemo cariniku na brdu. Jutro je i sunce tek izviruje, a on je već zauzeo svoju poziciju pod oronulim suncobranom. Od ovoga momenta leva obala Dunava je Rumunska, dok desna postaje Bugarska odmah nakon ušća reke Timok. Odlučio sam da se prijavimo u Rumuniji, razlog je to što nameravamo do Konstance doploviti kanalom Černa voda koji u potpunosti pripada Rumuniji. Ne volim uniformisana lica, procedure, pravila i tu strogoću koja se potpuno nepotrebno prosipa po putnicima. Mučno mi je kada pomislim da bih, svaki put kada pređem na drugu obalu, kako bih posetio, recimo, neki grad, trebao i da se odjavim u Rumuniji, pa prijavljujem u Bugarskoj i obrnuto. Nije to nikakav bunt, nikakav protest, prosto sam lenj. Priroda je lepa, mirna, usporena i tiha. To mi je najveća impresija jutra na Dunavu. Čudno je koliko čovek počne da uživa u tišini. Da li je to zbog godina koje nakupih ili me ova reka učinila takvim, tek tišina koja izvire iz nje preliva se i u mene i čini me srećnim.
Timok se stidno uli u Dunav i od sada nam je desna obala Bugarska. Plovimo pored mesta Vrav, Novog sela, Košava…dok je Rumunska obala pusta pa me koleba, da li sam doneo ispravnu odluku? Nakon još skoro dva sata plovidbe pojavila se na horizontu naša ciljna linija, most kod Kalafata. Čudne konstrukcije nosećih stubova, deluje impozantno i kako mu se približavamo raste u nama i divljenje prema ljudima koji su i na ovom mestu preskočili ovako moćnu reku. Klafat je naša luka ulaska u Rumuniju, tu se prijavljujemo. Oronuli ponton, ništa boljeg izgleda od onog u Prahovu, naš je privez. Na pontonu nema nikoga od uniformisanih lica, pa lokalnog pecaroša pitamo gde je carina, a on neskrenuvši pogleda sa plovka, odmahuje rukom i pokazuje u brdo iz sebe, kao da veli… ima da se penješ gore, do na vrh brda! Ne znam šta je sa tim carinicima na Dunavu, vole brda više od reke.
Spodbijem ja one moje papire, pa krenem nekim puteljkom uz brdo, lutam i tražim, pitam, a samo čuđenje pronalazim, niko da me uputi. Nabasah tako, u tim lutanjima i na policajca, pitam za carinu, a on dovede neku ženu da nam bude prevodilac, pa na jedvite jade, ja njoj objasnih šta tražim, ona prevede, a policajac ode da pita nekog trećeg gde je to što ja tražim. Elem, nađosmo mi tu kuću, ja i zbunjeni policajac koji ne zna da li treba da me sprovede do tamo, uhapsi ili mi pomogne. Kuća je stara, prizemna sa obraslim i zapuštenim dvorištem koje je u velikoj meri skriva od ulice. Probijem se tih nekoliko koraka, sve rukama prteći granje pred sobom, pa izbih pravo pred oronule i istrošene zidove, polu nagorele. Kuća izgleda kao da su u njoj nemarno i bespravno živeli neki narkomai ili pijanice, zapalili je u nekom od svojih ludila pa pobegli. Potom su došli carinici i od jedne sobe desno, u koju se ulazi kroz nagoreli hodnik, napravili svoje kancelarije. Kucam i ulazim, otvaram vrata i budim službenika koji spava sedeći, oslonjen na sto. On je prvo video moju fasciklu, skočio sa stolice kao da malo pre nije hrkao, a kada je video da ja nisam nekakva inspekcija od koje strahuju ti službenici što spavaju na dužnosti, samo mi je pokazao da izađem i malo sačekam, valjda da se umije.
Sedim tako na zdravoj stolici. Treća od mene je gorela.
Primi on mene, objasnim mu ko sam, odakle dolazim, kuda idem, a on me gleda kao bajke da mu pričam, kao da sam ja prvi koji je došao da uradi reviziju, pa se sve preispituje da li je to njegov posao. Sam se sobom nije mogao dogovoriti, pa je pozvao kolegu, omanjeg, debeljuškastog službenika koji je za par minuta došao negde iz podnožja brda, iz samog grada. Ponovim ja celu svoju tužnu priču i bi mi drago kada se videlo da me kolega razume, da mu je poznato šta se treba učiniti kako bih ja nastavio svoje putovanje. Zamoliše me, opet, da izađem i sačekam u hodniku, valjda dok onaj debeljuškasti ne objasni onom pospanom šta se samnom ima uraditi. I tako sedim, gledam polu nagorele zavese, razmišljam.
U nekom je trenutku, debeljuškasti je izašao do dvorišta da zapali cigaretu. Na izlasku je dobacio, onako neobavezno „problem“, na povratku „big problem“. Ja i dalje sedim u nagorelom hodniku, klupa se klati i škripi. Škripi i u mojoj glavi, zubi taru jedni druge. Smučilo se meni čekanje pa uđem i bez poziva i bez da sam kucao, a njih dvojica nabili glave u monitor pa mi rukama pokazuju problem, ne radi kompjuter. Radi on, ali ne onako kako bi htela ova dvojica, te pozvaše i trećeg, starijeg po činu i godinama, njihovog šefa. Zavrti se moja priča još jednom, objašnjavam ja, upadaju i guraju se među moje reči i ova dvojica, pa onda vuku ovog trećeg i sve mu rukama pokazuju kompjuter, a sležu ramenima. Zamole me da opet izađem i sačekam, valjda dok se njih trojica ne isvađaju, jer to što je dopiralo do nagorelog hodnika kroz pritvorena vrata kancelarije, nije bio razgovor. Strasti su se umirile, akteri zamorili, pa me pozvaše da opet uđem. Najstariji mi obajsni da imaju problem sa sistemom, pokazujući na računar, i objasni mi kako će to sada biti urađeno po starinski, kako i treba, kako je bilo bolje, a ne preko računara i sistema koji ne radi. Izvadi neku knjižurinu, prepunu formulara i obrazaca, pa krenu da je lista sve teatralno umačući prst u usta nakon svakog lista. Vrti i gleda stranice, sriče tiho ko da bi čitao naglas, no ga sramota. Nakon pola sata listanja, zabode tri prsta u knjižurinu i pažljivo je predade onom pospanom, sve pazeći da i on zavuče svoje prste u prave procepe. Objasniše mi potom kako im ne radi kopir mašina, pa će sada pospani otići kolima do grada, kako bi tamo iskopirao potrebne formulare, a ja do tada da sačekam u hodniku.
Sedim tako i gledam nagorele zavese i polupano staklo na prozorskom oknu.
Vrati se pospani, nije prošao pun sat, ljut kao ris. Demonstrativno otvori vrata, kvaku samo što nije iščupao. Tresnu knjigom od sto, a ona kao da beži od njega, skliznu i poruši sve pred sobom, pa se opruži po podu svom svojom težinom. Krenu svađa i rasprava, znači moram još malo sačekati.
Sedim tako i gledam pod svojim nogama nagoreli pod, nagorela vrata prostorije koja je, po mirisu, toalet.
Pozvan sam opet da uđem u kancelariju. Ovaj put svađa nije završena pa eto, tako sedim i gledam tri službenika carine kako se svađaju. Ne razumem ni reč i sve mi to deluje komično. Onaj najstariji, šef, ljutitio mi objasni da je onaj pospani držao prste u knjizi sve dok nije seo u kola. Kada se spustio u grad, shvatio je da ne zna koje obrasce je trebalo da iskopira. Pospani se našao uvređen pa je pokušavao da objasni kako su mu za vožnju potrebne obe ruke, sve pokušavajući da od mene dobije potvrdan pogled. Debeljuškasti se smejao.
Zamoljen sam opet da sačekam malo. Proceduru znam. Vrata sam zatvorio za sobom, stvarno jesam jer nisam imao snage, opet, da slušam raspravu i svađu. Brava ne radi pa su se vrata, opet, poluotvorila.
Sedim tako, gledam nagorele zavese, izlomljena okna, nagorela vrata toaleta i slušam svađu i raspravu koja dopire iz kancelarije.
Izađe onaj najstariji, ote mi papire koje sam u nekom od mojih ulazaka i izlazaka iz kancelarije, poneo sa sobom, tu u hodniku mi na izlaznu potvrdu koju sam dobio u Prahovu, dopisa nešto na rumunskom, lupi pečat i kao da sam ja kriv za sve što se danas desi, naredi da idem za Bugarsku.
Ja odlučno, iskreno demonstrativno izađoh na ulicu pa pravo niz brdo do broda. Ma nećete me više videti, ni granica ni vi. Kakva Bugarska! Sad kad upalim motor, nema stajanja do Konstance. Ko mi prepreči put, pregaziću ga! Kakva Bugarska, pa opet carina, opet problem sa računarom, opet formulari… Sve ljutito koračam i smejem se. Ne znam jesu li mi pospani, debeljuškasti i šef, upropastili ili ulepšali dan! I ljut sam i nasmejan. Imam utisak da sam u besmisao potrošio pola dana, a opet, kao da sam prisustvovao vrhunskom performansu. I boli me i golica. Ljutito se smejem.

Da mi je sada ona devetovoltna baterija, da je jezikom prespojim, da me prodrma.

[nastaviće se…]
Tekst: Mladen Milojević