Brodski dnevnik jedrenjaka Aurora / V deo
KOPITARENJE I LEPENSKI VIR
Radio sam u životu svakojake teške poslove, fizički iscrpljujuće, mentalno opterećujuće. Ne jednom, za mene je to bio test koji sam sebi nametnem da vidim mogu li i koliko, gde mi je granica fizičke izdržljivosti i motivacije. I svakoga sam trena ja bio i rob i gazda svojih poriva i ambicija. Mogao sam i da sam sebe teram na rad, ali i da odustanem bez posledica ne većih nego što je gorčina neuspeha. Ponekad se zapitam kako li je bilo biti pravi rob, trošen do krajnjih granica izdržljivosti, protiv svoje volje, živeti za bol i patnju, zarad tuđe sreće. Ovde u Golupcu takvo pitanje dobija dublji smisao, jer su robovi ostavili za sobom i fizički dokaz svojih života, jednostavan i lep, koliko to samo ljudska patnja može biti, uklesan u stenama da jezivo podseća na neka davna vremena, surova i nepravedna. Za kopitarenje sam čuo, davno, i ta mi je priča bila toliko teška i strašna da sam je sakrio sam od sebe, ali i često iznova sam sebi prepričavao kao kakvu zabranjenu, kažnjivu rabotu.
U davna vremena, dok još niko nije mogao ni da sanja da će jednoga dana ova moćna reka biti zauzdana i pregrađena ljudskom rukom, Dunav je suvereno i surovo vladao klisurom. Njegove su vode odnele mnoge brodove u nepovrat. Plovilo se kada on to dozvoli i to kada malo popusti, ploviti uzvodno je bilo gotovo nemoguće bez kopitarenja, navlačenja galija užadima. Koliko li je samo žuljevitih ruku moralo da obuhvati grubu užad i da čitavu galiju vuče uzvodno, protiv matice? Užad su se natezala preko stena i to je rađeno tako često i toliko dugo da su užad izjela stenu i uklesala brazde koje se i dan danas mogu pronaći na pojedinim mestima u klisuri. Koliko li je samo ljudskih života, ispunjenih patnjom i besmislom ropstva uklesano u svaku od tih brazdi?
Samu Golubačku tvrđavu nismo posetili jer se sprema njeno renoviranje i ma koliko bili tužni što je nećemo obići, drago mi je da se tvrđava obnavlja. Mesto koje je vekovima bilo strateški najvažnije uporište na Dunavu i koje je kontrolisalo gotovo svu trgovinu koja je plovila ovom moćnom rekom, zaslužuje poštovanje veće nego što smo mu do sada pokazali. Dominantna pozicija utvrđenja na steni pred sam ulazak u klisuru sama pripoveda o prošlim vekovima, borbama za prevlast i blago koje teče ovom rekom.
Sa određenom dozom straha, odvezujem užad i isplovljavam ka uskom ulazu u klisuru. Namera nam je da doplovimo do Donjeg Milanovca. Moćna reka Dunav, zastrašujuće uklještena među visokim stenama, tutnji, ljuti se i budi strah u meni. Dubina raste i preko devedeset metara pa mi je to podjednako nelagodno kao i plićaci. Stene prete, plaše me, pa plovim po onome što se može nazvati sredinom reke, a opet je toliko blizu obale da bih se najradije vratio nazad, u široko i prostrano jezero pred ulaskom pa da je sto puta plitko. Sa leve su mi strane, gotovo vertikalne i gole stene, dok su nam po desnom boku litice zelene i ipak imaju nešto što se može nazvati kosinom pa otvaraju pogled na malo više neba.
Priroda na obalama je prelepa u svoj svojoj raskoši i moći pa mi to skreće misli sa potencijalnih opasnosti i navodi me da joj se divim. Tako mi prolaze kilometri, sve do Lepenskog Vira. Obnovljena, bela zgrada dominira desnom obalom. Uglavljena u šumovit predeo, deluje impozantno, stameno, koliko i blago koje čuva. Dragoslav Srejović, veliki arheolog koji je u godinama izgradnje HE Đerdap I vršio arheološka iskopavanja na lokalitetu Lepenskog Vira, odlučio je, na nevericu kolega, da se iskopavanja nastave još dublje pa je u tom Dunavskom mulju, bogatom i plodnom otkrio jednu od prvih ljudskih naseobina. Samom lokalitetu se ne može pristupiti sa vode, pa smo odlučili uzeti taksi iz Donjeg Milanovca i posvetiti čitav dan tome. Dunav se opet, nakon klisure, razlio u širinu pa pogled puca u široko, nema više skučenih litica, pretećih stena, sve je opet kako dolikuje velikoj reci. Po desnom nam se boku ukazao mali grad, podignut na tom mestu nakon izgradnje HE Đerdap I.
U mape je ucrtano molo, pristan za manje brodove, ali je u nekoj od oluja koje su zahvatile jezero on izlomljen i nakrivljen toliko da mi nije izgledalo bezbedno se privezati za njega. Manje od kilometra nizvodno je šlep koji je pristan za veće brodove pa smo nakon konsultacija sa čuvarom, sačekali da se na pola sata tu priveže velika samohotka koja je prevozila naftu, da natankuje vodu i pokupi poštu i neka dokumenta. Nakon njenog odlaska, pristan je samo naš. Priključili smo se na vodu i struju, a sam pristan je ograđen. Ključ od vrata nam je predat na poverenje, pa sada možemo prošetati gradom znajući da je brod siguran i bezbedan. Lep je to osećaj. Sam gradić je lep, sa šetalištem i parkom, plažom i pristanom koji gledaju na ogromnu vodenu površinu pa čovek ima utisak da je negde na moru. Grad je izmešten na ovu lokaciju tokom izgradnje HE Đerdap I jer je stari Donji Milanovac, potopljen u mutne vode i mulj tokom podizanja nivoa jezera. Ogladneli smo pa šetamo tražeći lokalnu, gradsku kafanu. Karirani stoljnjaci, aluminijumske pepeljare i lokalci za stolovima, uvek su dobar putokaz. Tu mi je, u jelovniku, privukao pažnju vlaški sir “škripavac”. Nije kelner znao da mi pojasni ništa više od onoga što piše u jelovniku pa sam prihvatio rizik i naručio. Sir, grilovan, potpuno identičan kao grčki halumni, škripav i ukusan. Potpuna misterija u mojoj glavi, pitanja mi ne daju mira pa uzimam telefon i nekulturno buljim u njega u sred večere istražujući. Fascinantna je činjenica da su prve ispostave grčkih trgovaca, za trgovinu sa dačanima, pre, pa i posle Rimskih osvajanja bile upravo ovde na Dunavu u regiji Gornje Mezije. Da li je tradicija izrade ovakvog sira potekla iz tih vremena? Želim da verujem da jeste.
Sutradan smo, nestrpljivi da posetimo arheološko nalazište, organizovali taksi prevoz i otišli do Lepenskog vira. Sama zgrada, postavka i prezentacija zaslužuju ništa manje od divljenja i pohvale. Jedini nedostatak, a svi smo ga primetili, jeste nedostatak priveza, ispod objekta, na Dunavu, na koji bi se mogli privezati turistički brodovi koji samo prolaze i pronose putnike nesvesne istorijskog blaga koje leži pod belim krovom.
U halu koja nadvija postavku predistorijskog naselja, zalutao je manji gušter pa ga moja deca jure i optrčavaju u pokušaju da ga sateraju u jedan od ćoškova. Čitav taj igrokaz prepun je poskakivanja i cike, jurnjave i bežanja u kojem čas oni jure guštera, čas gušter juri njih. Dečija igra, jednostavna i iskrena, ne mnogo različita od one koja se zasigurno odvijala i među ovim zemljanim kućama i stazama. Mogu da ih zamislim, prljave i blatnjave, hiljadama godina pre današnjega dana, kako pretka ovog guštera jure, poskakuju i ciče. Dečija je sreća ista kroz vekove. Ta me misao ispunjava srećom.
[nastaviće se…]
Tekst: Mladen Milojević
PRVI DEO PUTOPISA:
http://www.nauticki-magazin.com/2020/01/08/brodski-dnevnik-jedrenjaka-aurora-i-deo/
DRUGI DEO PUTOPISA:
http://www.nauticki-magazin.com/2020/03/25/brodski-dnevnik-jedrenjaka-aurora-ii-deo
TREĆI DEO PUTOPISA:
http://www.nauticki-magazin.com/2021/03/17/brodski-dnevnik-jedrenjaka-aurora-iii-deo
ČETVRTI DEO PUTOPISA:
http://www.nauticki-magazin.com/2021/06/17/brodski-dnevnik-jedrenjaka-aurora-iv-deo/
PETI DEO PUTOPISA:
http://www.nauticki-magazin.com/2021/09/12/brodski-dnevnik-jedrenjaka-aurora-v-deo/
ŠESTI DEO PUTOPISA:
http://www.nauticki-magazin.com/2022/01/02/brodski-dnevnik-jedrenjaka-aurora-vi-deo/
SEDMI DEO PUTOPISA:
http://www.nauticki-magazin.com/2022/04/15/brodski-dnevnik-jedrenjaka-aurora-vii-deo/
OSMI DEO PUTOPISA:
http://www.nauticki-magazin.com/2022/11/08/brodski-dnevnik-jedrenjaka-aurora-viii-deo/