Poslednji pozdrav Srbi Kojadinoviću…

Poslednji pozdrav
Srbi Kojadinoviću,
moreplovcu i slikaru…
dobro more u nekoj
novoj beskrajnoj
plovidbi.

* * * * *

Klinac i klinka (odatle ime “Kli-Kli” = Kli-nac + Kli-nka) su porasli i sasvim ozbiljno manevrišu prilikom tih plovidbi. Skraćuju jedra, procenjuju visinu talasa, “mirišu” snagu i pravac vetra, daju imena zvezdama za vreme njihovih noćnih dežurstava.

Krstarenja njihove mladosti po ogromnom okeanu oko škole smeštene na Reunionu, usamljenoj steni po kojoj se, kao mravi, vrzmaju tamo-amo ljudi za koje je to središte sveta.

Tamo je učionica, a ovde, na brodu, svest da je Zemlja drugačija od knjiga, da je priroda ozbiljna, a ljudi, tj. čovečanstvo, često neozbiljno i tašto.

Mora na Zemlji su uvek plava! (iako im daju druga imena: Belo, Crveno, Žuto i Crno).

Varljiva je ta tišina, bonaca na zemaljskim morima! Talasi i vetar su brzo tu! Uvek iskušenja, bez obzira na iskustvo u plovidbi!

More Tišine postoji samo na Mesecu. A more Nežnosti je u porodici.

(iz knjige „Isti jarboli, dva pokolenja“)